Rajko Mitić nije bio samo dolska, belopalanačka, srpska i jugoslovenska, nego i fudbalska legenda sveta. On je najveća, najkompletnija, najpoštenija i najsvetlija fudbalska zvezda svih vremena sa jugoslovenskih prostora. Prva Zvezdina zvezda, za života postao je kralj fudbala, a kada se vinuo na nebu, zauzeo je tron fudbalskog sveca.
Životni put Rajka Mitića započeo je u Dolu kod Bele Palanke 19. novembra 1922. godine. U oči seoske slave, svetog Arhanđela u siromašnom ali vrednom Dolskom rodu Mitinaca, mladom bračnom paru Sofije i Vitomira Mitića rodio se sin Rajko. Inače, po povratku sa odsluženja vojnog roka u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, mlađani Vitomir ostaje kratko na selu radeći na posnoj i neplodnoj zemlji, kada donosi odluku i odlazi u Beograd da traži zaposlenje. Imao je sreće i zapošljava se na železnici pa 1925. godine iz sela povlači i suprugu sa sinom i smeštaju se u jednom napuštenom vagonu. U tom vagonu Vitomiru se rodila i ćerka Budimka, a posle nekoliko godina skromnog života Vitomir je iznajmio stan u predgrađu Zemuna. U Zemunu Rajko polazi u školu i čini prve korake na savladavanju fudbalskih veština, započetih još u Dolu sa Stoimenkom bratom od strica uz pomoć lopte od kozje dlake i naduvane suve svinjske bešike (meh(j)ura). Otuda i prve fudbalske uspomene Rajka Mitića su isprepletane sa Dolom i Zemunom, ali razume se zemunske su mu bile bliže i svežije.
Mitić je počeo da igra fudbal na livadama beogradskog Košutnjaka, a nastavio je u klubu istog imena. Sa pravim treninzima, pravom loptom, opremom i učiteljem počeo je 1937. godine sa nepunih petnaest godina. U leto 1938. karijeru je nastavio u omladinskom timu BSK-a da bi dve godine kasnije, sredinom 1940., na prijateljskoj utakmici protiv Zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale, kada je postigao pet golova. U timu BSK-a do aprilskog rata 1941. godine odigrao je još tri utakmice po jednu protiv „Viteza“ u Zemunu, „Jugoslavije“ u Beogradu i „Građanskog“ u Zagrebu.
Spomenik Rajku Mitiću
Pre izbijanja Drugog svetskog rata, 24. marta 1941. godine, omladinci, reprezentativci Kraljevine Jugoslavije pobedili su juniore Mađarske sa 3:1, a vođa navale bio je Rajko Mitić. Rajka je u reprezentaciji uveo njegov izuzetan prirodni dar za fudbalsku igru, stabilne karakterne crte i odmerenost njegove ličnosti koja je najavljivala visoke igračke mogućnosti. Bio je neumoran, dugog koraka, stabilan, izvanredan skakač. Dugačke lopte slao je s velikom preciznošću. Kada je loptu imao u nogama bilo je skoro nemoguće oduzeti mu je. Fer prema rivalima, pošten prema igri i saigračima. Igrač koji je jednostavnost igre doveo do savršenstva. Rano je otkrio tu vrednost igre i bio preteča kasnijih kretanja u fudbalu. Visoki sportski duh je njegovo prirodno stanje. Kao igrač nije bio dribler i majstor trika, veština koje publika obožava, ali je stekao nesumnjivu igračku vrednost i nepomućenu omiljenost
Mitić je učestvovao na dva Olimpijska turnira 1948. godine u Londonu i 1952. u Helsinkiju i oba puta je osvojena srebrna medalja. U Londonu je izgubljena utakmica u finalu od Šveđana, pošto su prethodno pobeđeni Luksemburg, Turska i Velika Britanija. U Helsinkiju su prvo savladali Indiju 10:1, a potom su igrali „utakmice stoleća“ sa SSSR-om, prvu 20. jula 1952. kada je jugoslovenska reperezentacija vodila sa 3:0 i 5:1 ali se na kraju završila rezultatom 5:5, pa je druga utakmica odigrana 22. jula 1952. u Tampereu. Na toj utakmici SSSR je poveo sa 1:0, Mitić je izjednačio i na kraju Jugoslavija je slavila pobedu od 3:1. Potom je pobeđena i Danska sa 5:3, a u finalu je izgubljena utakmica od Mađara sa 2:0. Mitić je učestvovao i na dva svetska prvenstva 1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj. U Brazilu je Rajko Mitić izabran u najbolji tim svetskog prvenstva na mestu desne polutke. U Švajcarskoj je odigrao 50. utakmicu u reprezentaciji protiv SR Nemačke (0:2).
Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. godine kao selektor je sastavio 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je na Kupu nacija 1968. godine u Italiji kada su plavi pobedili Engleze, a u finalu izgubili od Italijana (u režiji sudija) i osvojili titulu vicešampiona Evrope.
Rajku Mitiću je ukazano poverenje dva puta da sastavlja i vodi reprezentaciju Evrope. Prvu u Bazelu, drugu u Moskvi, na oproštajnoj utakmici sovjetskog golmana Lava Jašina.
Skromnost i iskrenost izbijali su iz svake njegove reči i gesta. Njegova je zasluga što su jugoslovenskom sportu određene visoke moralne kvote. I sam Rajko o sebi je govorio:“Često se naglašava kako sam bio simbol fer-pleja. Ja neznam zašto. Jedino ako nije zbog toga što ja nikad nisam protestvovao kod sudija. Nikada nikoga nisam udario, sapleo, povredio. Ne znam da li je to dovoljno.“ Bio je veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe. Fudbalski teren za njega nikada nije bio mesto za ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini. Voleo je loptu i tu ljubav prenosio je na saigrače, protivnike i gledaoce. Rajko je bio prva Zvezdina zvezda i pravi fudbalski džentlmen. Bio je izuzetno popularan i cenjen od fudbalera, rukovodstava fudbalskih timova i reprezentacije, gledalaca i navijača svih timova.
Rajko je bio jedan od glavnih stubova one naše nezaboravne selekcije koju često nazivamo „olimpijski tim“. Do kraja karijere ostao je veran samo dvema bojama dresova: plavom-reprezentacije i crveno-belom-Crvene zvezde.
Rajko Mitić je, iako najbolji fudbaler svoga vremena, penziju stekao kao novinar. Od 1947. do 1967. godine Rajko je redovno pisao za „Sport“. I to nije bilo nimalo lako, s obzirom da je izveštavao ovaj list o utakmicama koje je često i sam igrao. Fudbaleri koji su sedeli na klupi za rezervne igrače pomagali su mu tako što su beležili minute važnih događaja u toku igre, a on bi ponekad i pre svlačionice morao da juri na telefon i javi se svojoj redakciji. Sa velikih takmičenja, poput Ojimpijskih igara, Rajko Mitić je izveštavao i o drugim sportovima, što je za čitaoce bilo posebno interesantno.
Umro je u subotu 29. marta 2008. godine u 86 godini života. Crvena zvezda, Dol i Bela Palanka su ostali bez svoje prve zvezde, a srpski i jugoslovenski fudbal bez velikog fudbalskog džentlmena. Njegova popularnost prerasla je u legendu, a duh ostao za primer mnogim fudbalerima kako treba da se ponašaju za vreme igračke karijere i posle nje.
